Пантомима и Дионис

Пантомима и Дионис – размишљања

Дионис је, и не слутећи имао много тога заједничког и испреплетаног са пантомимом. Био је бог плодности, живота, вина и уживања. Појам ”пантомима” на старогрчом је значио ”имитацију свега” односно живота, а и тада као и данас у уметности и забави се уживало до осећања опијености.

Иако постоји више верзија о доласку Диониса на свет, свима је заједничко његово ускрснуће односно поновно рађања.

Исто као и Дионис и пантомима се кроз векове појављивала и нестајала и поново рађала, као да је срце једног пантомимичара десетлећима и вековима касније усађивано у груди уметника који је поновно изродио пантомиму, нову, другачију, пуну живота, плодотворну и за уживање.

Чини се да историја људског рода, позоришта и других уметничких форми и медија указује да су главне теме људима, без обзира на статус и образовање одувек биле секс, новац, моћ и ратови. Тако је и са комичним жанровима који су кроз пародирање, исмевање, карикирање и имитирање проналазили комичност управо у сексу, новцу, моћи и ратовима односно људским особинама које проистичу из тих појмова. Те поједине особине су преувеличаване и тако су настајали типови које и данас препознајемо у разним жанровима као што су шкртац, швалер, богаташ, слуга, војник, жена лаког морала…

Као да се Комедија дел арте родила из античке пантомиме, а пантомима с краја Ренесансе из Комедије дел арте, па комедија немог филма из пантомиме, да би савремена пантомима поново била рођена из слепстик комедије и сваки пут са по неколико деценија или векова историјске удаљености.

И у античкој Грчкој пантомима се поигравала тим појмовима и, како многи историчари и теоретичари позоришта и антрополози претпостављају, нарочито ”упориште” народне популарности нашла у сексу и ласцивности, због чега је повезују са Дионисом и светковинама односно оргијама у његову славу.

Дионис као бог плодности, вина и уживања није био пригодно божанство ни за све Грке али су Римљани још више били узнемирени његовим оргијастичким светковинама. Римски сенат је 186.п.н.е. донео оштар закон против блуда и Дионисових следбеника и следбеница. Неколико хиљада људи је погубљено пре него што је култ Бахуса, бога вина, одбацио дате аспекте Диониса којима су се званичници успротивили. Овај пример добро осликава процес којим су грчка и римска митологија спојене у 2. веку п.н.е.

Како су многе мистификације проистекле из овоземљских, историјских догађаја, тако је и пантомима, можда доживела трансформацију ка форми која би била на граничним поимањима ”блудног” и ”ласцивног”, па и ”сатиричног” како ови ”народски забављачи” не би били прогоњени.

Милош Ђурић, српски хеленолог, порекло Дионисовог култа налази у осећању пролазности људске индивидуалне егзистенције. Историчари позоришта често говоре о пантомими као о ”соло уметности” која зависи од појединца који се њоме бави и који је створио свој језик и технику, вештину која се често неуспело преноси са оца на сина, те тако и умире.

Главни циљ Дионисових оргија била је, дакле, екстаза, и у њој се верницима отварала нова област искуства, о којој они у свакодневној атмосфери свог ограниченог постојања ништа нису знали. То ново искуство није ништа друго него субјективан доживљај бесконачноси и апсолутности, и то осећање душа је даље развијала као уверење да је она божанске природе и да ће, после смрти, када се ослободи ускоће тела, засвагда живети божанским животом каквим је, за кратко време, живела док је била у екстази.

Ако умешамо и Аристотела са поједностављеном идејом да је уметност активност која изазива катарзу, можемо закључити да је пантомима ”екстаза” која катарзично делује на публику, али и на пантомимичара. Таква једначина, мада поједностављена, може потврдити да је пантомима самостална, независна уметност, а не дериват нити део плеса или глуме како многи теоретичари виде пантомиму.

Марко Стојановић

(Поједини делови овог текста су инспирисани или су цитат са Википедије на Српском језику: http://sr.wikipedia.org/wiki/Дионис)