MARKO STOJANOVIĆ ZA BRITANSKI “THE STAGE”

Suosnivač Svetske organizacije pantomimičara Marko Stojanović govorio je na temu pantomime za jedan od najznačajnijih svetskih i britanskih pozorišnih časopisa “The Stage” (Scena) koji postoji od 1880. godine:

PANTOMIMA JE DANAS VEROVATNO NA NAJNIŽIM GRANAMA U MODERNOJ ISTORIJI”

Pantomima se suočava sa mnogim izazovima, ali nije umrla sa Marselom Marsoom, tvrdi suosnivač Svetske organizacije pantomimičara (WMO) Marko Stojanović, koji je prethodnog meseca u Srbiji organizovao međunarodnu konferenciju s ciljem borbe protiv negativnog odnosa koji ljudi često imaju prema ovoj vrsti umetnosti.

Pantomima je kroz istoriju imala uspone i padove. Uživala je veću popularnost u antičkoj Grčkoj i Rimu, kao i renesansi, u doba komedije del arte, te manju popularnost u drugim epohama. Pantomima, koja je danas na verovatno najnižim granama u modernoj istoriji, bila je na vrhuncu popularnosti u doba nemog filma, uz odjeke te popularnosti u radu umetnika kao što su Žan-Gaspar Debiro (Jean-Gaspard Deburau), Žan-Lui Baro (Jean-Louis Barrault), Etjen Dekru (Etienne Decroux), Henrik Tomaševski (Henryk Tomaszewski), Oleg Popov,Ladislav Fialka, Žak Tati (Jacques Tati), Pol Džej Kertis (Paul J Curtis), Lindzi Kemp (Lindsay Kemp) i MarselMarso (Marcel Marceau), kojije verovatno i sinonim za ovu umetnost.

Njena popularnost je oduvek bila vezivana za određenog pantomimičara koji je bio popularan u određenoj epohi. Isto je i danas iako ne bi trebalo tako da bude – danas imamo televiziju, internet i personalne uređaje, a pantomima je savršen sadržaj za vizuelne medije jer predstavlja jezik svih, što poručuje i novi slogan Svetske organizacije pantomimičara (“Pantomima je jezik svih”).

Slično je stanje i u Velikoj Britaniji iako moramo biti svesni činjenice da je pantomima danas razvijenija u Istočnoj Evropi i Južnoj Americi nego na zapadu, dok u izrazito amaterskoj formi cveta i u Jugoistočnoj Aziji.

Ukucajte „pantomima Velika Britanija“ u bilo koji internet pretraživač i videćete da agencije koje se bave organizacijom događaja nude pantomimu kao jeftinu zabavu u šoping centrima ili na žurkama. Malo je verovatno da ćete pronaći istorijske podatke ili značajne ličnosti iz prošlosti ili sadašnjosti pantomime.

Sedište jedne od najvažnijih svetskih institucija više se ne nalazi u Velikoj Britaniji. Reč je o Teatru d lonž fu (Theatre de l’Ange Fou) i Međunarodnoj školi telesne pantomime (International School of Corporeal Mime), koje vode Korin Sum (Corinne Soum) i Stiven Vason (Steven Wasson). Oni su poslednji asistenti „oca moderne pantomime“ Etjena Dekrua, koji je stvorio jednu od najuticajnijih tehnika 20.veka, ne samo za pantomimu već i za moderni ples i neverbalni teatar u celini. Godine 1995. trupa i škola su se premestile iz Pariza u London, što je učinilo Veliku Britaniju jednim od retkih centara pantomime na svetu. Ipak, u međuvremenu su se trajno preselili u Sjedinjene Države.

Pre nekoliko godina, tokom jedne posete Velikoj Britaniji, imao sam sastanak sa osobom iz Međunarodnog festivala pantomime u Londonu. Razgovarali smo nekih sat vremena, ali ono što mi i dan-danas odzvanja u glavi je sledeća rečenica: „Godinama pokušavamo da promenimo ime festivala kako bismo, zbog naše publike izbegli reč – pantomima…” – što je tužno, ali je potom usledio tračak nade – „… ali nismo uspeli da nađemo bolju reč.”

Situacija u mnogim zemljama je tek nešto bolja od one u Velikoj Britaniji. Upravo zbog toga nam je potrebno nešto poput Svetske organizacije pantomimičara. Ne možemo menjati imena festivala, škola, pozorišta ili žanrova samo zato da bismo izbegli reč “pantomima” zbog straha da bi ona mogla da izazove negativnu reakciju. Pantomima nije umrla sa Marselom Marsoom.

Antrfile:

5 SAVETA ZA ULAZAK U SVET PANTOMIME

1. Nemojte imati predrasude u pogledu toga koja je tehnika, stil ili škola bolja. Svi ti poznati pantomimičari, profesori, osnivači škola, stilova i tehnika su prosto tragali. Njihova obuka i trening će nam omogućiti da ne ponavljamo njihove korake, jer bi u tom slučaju čovečanstvobilo poput hrčka koji neprestano trči i nikuda ne stiže.
2. Obrazujte se u (formalnim) školama jer će ono što naučite, tehnika, način razmišljanja. biti poput zaštitne mreže koja će vas čuvati. Edukujte svoju publiku. Odvojte vremena posle nastupa da popričate sa njima, naučite ih nekim pokretima. Radite sa decom – vašom budućom publikom. Poštujte svačije znanje i želju da ga dele s drugima.
3. Ne plašite se pantomime. Pantomima je neverbalna komunikacija, bila je tu pre jezika te su njene osnove zapisane u našim genima. Pantomimu učite kako biste stekli alate da se njome bavite u pozorišnom okruženju. Ne plašite se da vaša publika neće razumeti šta radite. Poštujte njihovu želju da vam poklone svoje vreme (i novac).
4. Pantomima je timski rad. Čak iako nastupate sami, to je grupna aktivnost koja uključuje publiku. Nikada niste sami. Pantomima je takođe poput sporta – fizička aktivnost. Stoga svakodnevno trenirajte svoje telo, disciplinujte svoj um i provocirajte svoju kreativnost. Poštujte svoje telo, ono vam je nezamenljiv alat.
5. Pantomima je savršena za skoro sve događaje, prostore, ali i medije. Istražite sve mogućnosti pantomime. Možete raditi u pozorištu, na televiziji, za internet ili aplikacije. Možete je koristiti da nastupate, da podučavate nauku ili jezik ili da pomognete ljudima da brže steknu sportske veštine. Pantomima vam daje bezbroj mogućnosti da je vežbate, koristite i delite, ali i da zaradite. Poštujte pantomimu kao poslovnu priliku.

Pa ipak, problema sa pantomimom ima širom sveta. Najveći su “sektašenje”, podele na “Marsoovce” i “Dekruovce”ili “Lekokovce” u smislu: „Pohađao sam Marsoovu školu pa moram sa visine da gledam na one koji su pohađali Dekruovu, koji pak sa visine gledaju one koji su pohađali Lekokovu…“ Kada smo 2004. godine osnovali Svetsku organizaciju pantomimičara, prvo što smo se dogovorili jeste da ne dajemo prednost nijednoj školi, profesoru, tehnici ili stilu, već da poštujemo i podržavamo jedni druge. Ova ideja i ambicija su nas dovele do organizacije prve Svetske konferencije o pantomimi koja se u martu (2018) održala u Beogradu, u Srbiji.

Kada je konferencija bila u fazi planiranja, ideju da imamo 30 do 35 učesnika smatrali smo prihvatljivim uspehom. Na kraju smo imali preko 70 učesnika iz 21 zemlje, sa 4 kontinenta. Na ovoj manifestaciji, koja je trajala tri dana tokom snažne mećave u Beogradu, imali smo brojne događaje, uključujući i devet predstava, četiri panel-diskusije, četiri radionice, mnoge prezentacije, dva festivala pantomime, mini-turneju stokholmskog Pantomimteatern-a, pantomimičarsku radionicu sa decom iz jednog izbegličkog kampa, dodelu nagrada, kao i Viki maraton za Svetski dan pantomime 22.marta (World Mime Day Edit-a-Thon) u saradnji sa Vikimedijom Srbija.

Iako smo imali pomoć lokalnih institucija kao što su Univerzitet umetnosti u Beogradu, Srpsko-korejski informatičko pristupni centar Mnistarstva državne uprave i lokalne samouprave, Kongresnog biroa Srbije, Pozorišta lutaka „Pinokio”, te volontera, prijatelja i članova porodice, jedina sredstva su došla kroz naknade za učešće i ono što su neki od nas dali iz sopstvenog džepa. Kongresni biro Srbije je častio naše VIP goste večerom. Konferencija je bila toliko divno iskustvo koje je svima dalo vetar u leđa da mogu zvanično da kažem (pankerskim glasom): „Pantomima nije mrtva!” (”Mime’s not dead!”)

Ipak, još uvek ima mnogo posla. Proteklih decenija, umesto da bude nezavisna umetnost, pantomima je služila drugim scenskim umetnostima kao što su pozorište, ples ili cirkus. Na primer, nakon što završe dve do četiri godine na školama ili univerzitetima koji se baziraju na Dekruovoj tehnici, pantomimičari često pristupaju trupama koje se bave savremenim plesom. Lekokovi učenici završe u pozorišnim komadima, klovnovskim ili lutkarskim predstavama. Na konferenciji smo imali panel-diskusiju na temu pantomime i plesa i zaključak je da ne postoji jasna granica između njih ili je, ako postoji, nevidljiva.

Činjenica je da se pantomima vraća u mejnstrim, makar i kao dodatna obuka. Na nekim univerzitetima danas postoje nezavisne katedre za pantomimu, odvojene od glume i plesa. U Evropi sam držao masterklas na odseku za pantomimu Stokholmske akademije dramskih umetnosti i na odseku za pantomimu Državnog univerziteta za pozorište i film uTbilisiju; obe institucije imaju jake programe, od kojih se jedan oslanja na ples a drugi na folklor. Predavao sam i na Katedri za scenski pokret Nacionalne akademije za pozorište i film „Kristo Sarafov“ u Sofiji u Bugarskoj.

Takođe, imamo i Odsek za pantomimu na Kijevskoj akademiji za cirkus i varijete i Odsek za pantomimu pri Nacionalnoj akademiji za pozorište i film u Sofiji, Školu pantomime na Akademiji za pozorište i ples u Amsterdamu, kao i Odsek za pantomimu na Akademiji scenskih umetnosti u Pragu. Svi oni nude osnovne i/ili master programe pantomime. Jedna od aktivnosti WMO jeste da okupi šefove i profesore sa tih odseka kako bi se uspostavila saradnja i iskoristili evropski fondovi za razmenu i mobilnost studenata i profesora. To je suština bolonjskog procesa – a pantomima još uvek ne uživa sve njegove pogodnosti.

Kako bi pospešio strateško razmišljanje, WMO je nedavno osnovao Svetski savet pantomimičara, interno telo koje čine pojedinci i predstavnici institucijakoji su nosioci Specijalne WMO nagrade. Savetu će se pridružiti i Međunarodni festival pantomime u Londonu (jer su i oni upravo dobili navedenu nagradu).

WMO je registrovana u Srbiji zbog toga što su zakoni liberalni, a troškovi vođenja organizacije relativno niski. Desetak godina sam sam pokrivao te troškove – imao sam sreću da na univerzitetu predajem glumu i scenski pokret, a kasnije i komunikacijske veštine, dok sam istovremeno nastupao u pozorištu i na televiziji kao glumac ili komičar.

Pantomima u Srbiji nema tradiciju. To je sporadična stvar iako od 1973. imamo Međunarodni festival monodrame i pantomime u Zemunu. To je tradicionalno bio centralni događaj u svetu pantomime, međutim, nakon ratova na Balkanu devedesetih godina nije uspeo sasvim da se oporavi. Kao i u mnogim drugim zemljama, pantomima u Srbiji je na nivou statističke greške.

Antrfile:

NAGRADE WMO

Od 2015. WMO dodeljuje nagrade kako pojedincima, tako i organizacijama:

Specijalna nagrada WMO za izuzetan doprinos pantomimi – dobitnici: Amiran Šalikašvili (Gruzija), Stanislav Brosovski (Švedska), Andres Valdes (Slovenija), Ela Jaroševič (Francuska), Karlos Martinez (Španija), Ivan Klemenc (Srbija), Corin Sum (Francuska), Joram Boker i Boris Svidenski (Izrael), Veljo Goranov (Bugarska).

Specijalna nagrada WMO za promociju i razvoj pantomime – dobitnici: Gruzijsko državno pozorište pantomime (Gruzija), Jerevansko državno pozorište pantomime (Jermenija), Pantomimteatern (Švedska), Studio Maženia (Francuska), Međunarodno vizuleno pozorište (Francuska), Međunarodni festival monodrame i pantomime (Srbija).

Ipak, stvari su moguće i kod nas. Krajem devedesetih postavio sam dve mejnstrim pantomimske predstave u Beogradu koje su doživele popularnost, omogućivši nam da napravimo turneju po zemlji i regionu. Jedna je bila romantična komedija (“Čekajući nebo”), druga istorijska komedija (“Marko uzvraća udarac”), obe napisane kao predstave bez reči za pantomimsko izvođenje. Trenutno planiram da se vratim na scenu sanečim novim i dovedem pantomimu na televiziju i internet.

Imamo i novi festival pantomime (za gluve) u južnoj Srbiji, P(h)antomfest, koji od 2011. u Vranju organizuje Međuopštinsko udruženje gluvih. Nakon što sam se 1997. vratio iz Pariza, gde sam studirao kod Marsoa, držao sam besplatne časove deci sa oštećenim sluhom, što je moj način ne samo da vratim nešto zajednici već i da edukujem novu publiku i osnažim mlade sa oštećenim sluhom. Neki od učenika se i dalje bave pantomimom, nastupajući profesionalno ili podučavajući drugu decu sa oštećenim sluhom.

Godine 2008. ovo je postao projekat WMO pod nazivom „Muzika tišine“ (Music of Silence) – kao što nam je i sam Marso govorio na časovima: „Slušajte tišinu. Tišina je muzika za pantomimičara.” Nakon toga smo počeli da dobijamo sredstva od srpske vlade, što je pokrilo deo naših troškova. Sa projektom smo posetili Rumuniju, gde sam prisustvovao simfoniji komunikacije i kreativnosti dece sa oštećenim sluhom iz Rumunije i Srbije koji su radili zajedno. Sada želimo da podelimo to sa svetom, sa zemljama članicama našeg novog međunarodnog partnera, Međunarodnim pozorišnim institutom, što predstavlja prekretnicu za WMO.

PRETPOSTAVLJAM DA ĆE NAREDNA PREKRETNICA ZA PANTOMIMIČARE ŠIROM SVETA BITI KADA SE BUDEMO SLOŽILI DA JE ROUAN ETKINSON (Mister Bin) PANTOMIMIČAR

Pretpostavljam da će naredna prekretnica u načinu na koji razmišljaju pantomimičari širom sveta biti kada se budemo složili da je (Rouan Etkinson Rowan Atkinson) pantomimičar – u svetlu čega je WMO odlučila da mu dodeli Specijalnu WMO nagradu za izuzetan doprinos pantomimi.

U međuvremenu planovi su u toku za organizaciju naredne konferencije, koja bi trebalo da se održi u Beogradu (otvoreni smo za predloge drugih zemalja koje su pokazale zainteresovanost da budu domaćini) od 21. do 23. marta 2019. Počećemo sa prikupljanjem sredstava tako što ćemo razne organizacije i kompanije zamoliti za investiciju – investiciju u budućnost pantomime.

Antrfile: 

SVETSKI DAN PANTOMIME

WMO je 2008. osnovala Svetski dan pantomime kako bi obeležila rođendan Marsela Marsoa. Svetski dan pantomime, koji je postao deo Svetske nedelje izvođačkih umetnosti (World Performance Week), obeležava se svakog 22. marta u preko 40 zemalja na četiri kontinenta.

www.worldmime.org

Originalni tekst objavljen u magazinu “The Stage” možete pogledati ovde.