Pantomima i Dionis
Pantomima i Dionis – razmišljanja
Dionis je, i ne sluteći imao mnogo toga zajedničkog i isprepletanog sa pantomimom. Bio je bog plodnosti, života, vina i uživanja. Pojam ”pantomima” na starogrčom je značio ”imitaciju svega” odnosno života, a i tada kao i danas u umetnosti i zabavi se uživalo do osećanja opijenosti.
Iako postoji više verzija o dolasku Dionisa na svet, svima je zajedničko njegovo uskrsnuće odnosno ponovno rađanja.
Isto kao i Dionis i pantomima se kroz vekove pojavljivala i nestajala i ponovo rađala, kao da je srce jednog pantomimičara desetlećima i vekovima kasnije usađivano u grudi umetnika koji je ponovno izrodio pantomimu, novu, drugačiju, punu života, plodotvornu i za uživanje.
Čini se da istorija ljudskog roda, pozorišta i drugih umetničkih formi i medija ukazuje da su glavne teme ljudima, bez obzira na status i obrazovanje oduvek bile seks, novac, moć i ratovi. Tako je i sa komičnim žanrovima koji su kroz parodiranje, ismevanje, karikiranje i imitiranje pronalazili komičnost upravo u seksu, novcu, moći i ratovima odnosno ljudskim osobinama koje proističu iz tih pojmova. Te pojedine osobine su preuveličavane i tako su nastajali tipovi koje i danas prepoznajemo u raznim žanrovima kao što su škrtac, švaler, bogataš, sluga, vojnik, žena lakog morala…
Kao da se Komedija del arte rodila iz antičke pantomime, a pantomima s kraja Renesanse iz Komedije del arte, pa komedija nemog filma iz pantomime, da bi savremena pantomima ponovo bila rođena iz slepstik komedije i svaki put sa po nekoliko decenija ili vekova istorijske udaljenosti.
I u antičkoj Grčkoj pantomima se poigravala tim pojmovima i, kako mnogi istoričari i teoretičari pozorišta i antropolozi pretpostavljaju, naročito ”uporište” narodne popularnosti našla u seksu i lascivnosti, zbog čega je povezuju sa Dionisom i svetkovinama odnosno orgijama u njegovu slavu.
Dionis kao bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186.p.n.e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p.n.e.
Kako su mnoge mistifikacije proistekle iz ovozemljskih, istorijskih događaja, tako je i pantomima, možda doživela transformaciju ka formi koja bi bila na graničnim poimanjima ”bludnog” i ”lascivnog”, pa i ”satiričnog” kako ovi ”narodski zabavljači” ne bi bili progonjeni.
Miloš Đurić, srpski helenolog, poreklo Dionisovog kulta nalazi u osećanju prolaznosti ljudske individualne egzistencije. Istoričari pozorišta često govore o pantomimi kao o ”solo umetnosti” koja zavisi od pojedinca koji se njome bavi i koji je stvorio svoj jezik i tehniku, veštinu koja se često neuspelo prenosi sa oca na sina, te tako i umire.
Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, dakle, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosi i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi.
Ako umešamo i Aristotela sa pojednostavljenom idejom da je umetnost aktivnost koja izaziva katarzu, možemo zaključiti da je pantomima ”ekstaza” koja katarzično deluje na publiku, ali i na pantomimičara. Takva jednačina, mada pojednostavljena, može potvrditi da je pantomima samostalna, nezavisna umetnost, a ne derivat niti deo plesa ili glume kako mnogi teoretičari vide pantomimu.
Marko Stojanović
(Pojedini delovi ovog teksta su inspirisani ili su citat sa Vikipedije na Srpskom jeziku: http://sr.wikipedia.org/wiki/Dionis)